Захваљујући организатору, филм је приказан и пре званичне премијере у Србији, која је планирана за јесен. У свету је приказан на „24. фестивалу источноевропског филма” у немачком граду Котбусу. Као најбоље филмско остварење, добио је више награда на фестивалима у Шведској и Македонији. И „43. FEST”, одржан у Србији, донео му је „Награду жирија”.
Трочлана глумачка екипа (Јово Максић, монах; Радован Миљанић, старац; Немања Јеремић, дечак) верно је дочарала интимну људску, психолошку драму, фокусирану на процес праштања. Испричала је причу о: људској патњи, трауматичној прошлости људи изазваној ратом, као и бремену одговорности за туђа недела, вери, склоности човека да поклекне и његовим уверењима и моралним дилемама. Постављањем питања које остаје након свих ратова (Како опростити свом непријатељу?) и граница љубави (Љуби непријатеља свога), филм тематизује проблем опроштаја као једног од услова за живот у љубави и победу над смрћу и бесмислом. Тријумф оног доброг, духовног, доводи до исцељења, у смислу оздрављења ума, душе и тела, када мржња бива побеђена разумом, љубављу и добрим делима.
Посебну емоционалну обојеност доживљају и поруци филма дала је интерпретаторка духовног појања Гркиња Нектарија Каранци, певајући „a capella” „Псалм 33” са древним молитвеним напевом „терирем” (анђеоска песма, божанска успаванка, којом је Богородица успављивала Исуса). Својим гласом, она представља четврти невидљиви лик, још један контраст насупрот мушкој причи о рату и бесмислу, која је болна. Тај умирујући нежни глас има своју симболику. Он лечи и представља глас и мајке и жене и сестре, мудрости и срца.