Вeсти

ИСЦЕЉЕЊЕ“ ПРИКАЗАНО У СРЕМСКОЈ МИТРОВИЦИ

    У свечаној сали Српског дома 28.маја. 2015. године одржана је бесплатна пројекција дугометражног играног филма „Исцељење“. Организатор овог догађаја, Центар за културу „Сирмијумарт“, омогућио не само да у нашем граду филм буде приказан и пре биоскопских пројекција у Србији, које су планиране за јесен, него и да угости његове ауторе. То су Иван Јовић (редитељ), Моња Јовић (сценаристкиња) и Пабло Феро Живановић (директор фотографије). Иначе, филм је у свету први пут приказан на 24. фестивалу источноевропског филма у немачком граду Котбусу. Као најбоље филмско остварење, добитник је више награда на филмским фестивалима у Шведској и Македонији, а последња у низу награда је награда жирија за најбољи српски филм на 43. FEST-у у Београду.
„Исцељење“, припада жанру драма. Постављањем питања које остаје након свих ратова (Како опростити свом непријатељу?) и граница љубави („Љуби непријатеља свога“), филм тематизује проблем опроштаја као једног од услова за живот у љубави и победу над смрћу и бесмислом.
Трочлана глумачка екипа (Јово Максић - монах, Радован Миљанић – старац, Немања Јеремић - дечак) својом глумом и кратким дијалозима, верно је дочарала интимну људску, психолошку драму, фокусирану на процес праштања, причајући причу о људској патњи, трауматичној прошлости људи изазваној ратом, бремену одговорности за туђа недела, вери, склоности човека да поклекне и његовим уверењима и моралним дилемама. Преплитање психолошког и духовног доноси причу и о човечности, времену потребном да се некоме нешто опрости, околностима које отежавају или олакшавају процес доношења одлука и тријумфу оног доброг, духовног. Оно доводи до исцељења, унутрашњег и спољашњег, исцељења у смислу „оздрављења ума, душе и тела“, када мржња бива побеђена разумом, љубављу и добрим делима. Иако на том путу човек често бива у расколу, услед сукоба и противречности света који постоји унутар њега и оног који га окружује, као и нанетог бола и неспремности да се промени, он је тај који одлучује хоће ли и може ли, мењајући себе, исцељивати и себе и друге.
И сам амбијент у ком је филм сниман (село у подножју планине Ртањ) у потпуности је осликао атмосферу изолованости живота у испосници и унутрашњу драму ликова који су, у таквој изолацији, суочени један са другим. Кулминацији унутрашњих превирања сваког од њих понаособ, као последица патње коју носе у себи, контрастрира лепота природе.
Посебну емоционалну обојеност доживљају и поруци филма дала је интерпретаторка духовног појања Гркиња Нектарија Каранци. Својим гласом она представља четврти, невидљиви лик, али и још један контраст. Наиме, насупрот мушкој причи о рату и бесмислу, која је болна, при извођењу древног молитвеног напева терирем (који се сматра анђеоском песмом и божанском успаванком којом је Пресвета Богородица успављивала Христа) чује се умирујући, нежни глас који „лечи“. Симболише глас жене, мајке, сестре, утешитељке, Богомајке која пева успаванку и која представља глас мудрости срца.
На реалистичан и приступачан начин испричана је животна прича која је део нечије стварности, чији епилог је исцељење, а која поручује да увек постоји могућност да неко, ко је и данас проживљава, опрости и крене у том смеру. Та прича је без текста оставила све присутне, који су по завршетку филма честитали ауторској екипи на одличном остварењу и захвалили се на пруженој прилици да погледају филм, и то много пре његових пројекција у српским биоскопима.